Laktašica
3. jun, 2025, utorak.
16.33h
Davno bješe kad sam poželjela prvi put da podjem na neko od planinarenja koje organizuje plavska ili gusinjska opština. Čak bih se i prijavila, ali u zadnji tren bih odustala i otkazala. Ideja mi se svidjala u teoriji ali u praksi to je značilo veoma rano ustati i prehodati dobar dio dana i kako bi se datum polaska približavao moja je volja slabila.
Medjutim, kako u poslednjem periodu veoma rano, već oko 22h zaspem i isto tako se rano čak i oko 06h probudim, ovoga puta me pomisao na rano ustajanje nije obeshrabrila da se prijavim i da zapravo i podjem na 19. po redu planinarski pohod pod imenom "Zijova staza" koji je krenuo iz Grebaja. Navedeni dogadjaj se desio prije nekoliko dana i ja ću sa zadovoljstvom opisati svoje utiske.
Početak ture je bio odredjen za 09 časova. Kako se vrijeme polaska približavalo skupili smo se oko planinarskog doma ne bi li se upisali u knjigu učesnika. Ipak, uvijek ima onih koji kasne ili dolaze u zadnji tren tako je bilo skoro pola 10 kad nas je vodič zviždukom pozvao da krenemo. Vidjevši da je poprilično brzo krenuo ubrzala sam korak, presekla nekoliko krivina, zaobišla veći broj ljudi da bih došla na samo čelo kolone, samo par osoba iza vodiča.
Posmatrajući sebe i svoj postupak ali i reakciju ljudi oko sebe osmijehnula sam se sebi u sebi i prije nego sam ostala bez dometa Ivoni poslala poruku koja je glasila "kakva sam laktašica da dodjem na čelo kolone".
Na prvi pogled toj za planinarenje ko puška zapetoj grupi predvodnika naguranih iza vodiča nisam pripadala. Nisam imala slatke planinarske gojzerice, majčice sa logom tamo nekog planinarskog društvo niti praktične planinarske štapiće da pripomognu pri nekom težem usponu. Bila sam obučena kao za na trening, bez ikakvih rekvizita osim malenog ranca u kojem je jedva šta osim jabuke, malene flaše vode, wellness keksa, telefona i ključa od kola moglo da stane.
Ipak imala sam ono najneophodnije, vrhunsku fizičku spremnost i upravo je to bio razlog zašto nisam htjela da sam po sredini kolone ili na začelju jer znam da bih u tom slučaju morala da hodam iza ljudi manje spremnih nego što sam ja i da bi to bilo sporo i frustrirajuće. Imajući objektivno znanje o svojoj sposobnosti nisam oklijevla da zauzmem mjesto za koje sam smatrala da će mi obezbijediti da iz navedenog iskustva izvučem max.
Ipak, čak ni to mjesto medju najbržim penjačima za mene koja čitav život lutam šumama nije bilo zadovoljavajuće. Šuma kojom smo hodili je bila kao izmišljena. Savršenstvo. Medjutim, gdje god ima previše ljudi ima i previše buke. Ljudi oko mene su vikali, šalili se, pjevali, puštali muziku... i to apsolutno jeste okej ali meni koja u šumu idem ne radi druženja već radi doživljaja same šume sve to kvari iskustvo. Uprkos svoj ljepoti kojom sam bila okružena moj dominantni prizor većinu vremena je bila pozadina osobe ispred mene. Nije se imalo prostora ni vremena da se čuje tišina šume, upije mirs trulog lišća i vlažne zemlje, da se neimenovanim čulima osjeti energija i prostornost. Tako da nakon svega mogu zaključiti da sam (najvjerovatnije) sa organizovanim planinarenjima završila. Nastaviću kao i do sada. Solo...
Iako fizički spremna da izdržim uspone i dugi hod iz nekog razloga hladnoću šume i vrelinu vrha na koji smo se popeli nisam bas najbolje podnijela, najvjerovatnije zbog tanke garderobe. Sledećeg dana, u nedelju, sam se probudila sa visokom tjelesnom temperaturom. Osim toga, imala sam blagu upalu mišića, a na sve to sam i dobila. Uticaj sva tri stanja je doveo do toga da sam prvi dio dana uprkos suncu drhtala obučena u zimsku krznenu jaknu. Iako mi se neopisivo spavalo odbijala sam da odem u krevet i vrijeme sam provodila sjedeći na tarasi u prisutnosti ili se tromo šetkajući po dvorištu posmatrajući misli.
Drugi dio dana nije donio olakšanje. Konačeno sam oko 14h odlučila da podjem da odspavam. Pustila sam neki duhovni video ne bi li me uspavao. Kad sam se probudila vidjela sam da sam spavala preko dva sata. Ponadala sam se da će me spavanje rifrešovati ali iz nekog razloga desilo se suprotno. Nisam imala snage čak ni da hodam tako da sam ostatak dana provela u krevetu. Iako sam nudjena više puta od strane mame da popijem neki lijek mišljenja sam da tijelu treba dozvoliti da se samo izbori sa temperaturom što se i dogodilo jer sam se sledećeg jutra probudila kao nova što je bila velika sreća s obzirom da je bio radni dan a ja nisam pristalica izostajanja sa posla.
