Pas na oštrom ekseru
Na današnji tekst me je inspirisala priča koju sam dosta davno pročitala u nekoj knjizi. Ko je knjigu napisao i kako se zove zaboravila sam, ali priča je ostavila izuzetan utisak na mene tako da sam je zapamtila od riječi do riječi.
Priča ide na sledeći način:
Šetajući ulicom u koju se upravo doselio, čovjek je prošao pored lijepe kuće na čijoj su se terasi nalazili muškarac, žena i pas. Muškarac je čitao novine a žena plela. Što se psa tiče, on je izgledao kao da nešto nije u redu sa njim. Ležao je i pri tom bolno cvilio. Čovjek se u sebi zapitao šta li se to dešava sa psom, ali ništa rekao nije i nastavio je da šeta.
Sjutradan čovjek je opet odlučio da prošeta svojom novom ulicom. Šetajući opet je došao do kuće gdje su isto kao i juče sjedeli muškarac, žena i pas. Situacija je bila identična. Muškarac je čitao, žena plela a pas bolno cvilio. Čovjek ovog puta ne samo da se začudio već se malo i naljutio zašto oni tako mirno sjede dok psa očigledno nešto boli. Medjutim, iako teško, ipak se odlučio da prodje pored kuće bez ikakvog kometara.
Sledećeg dana kad je čovjek odlučio da prošeta zapitao se da li će ga danas sačekati isti prizor kao i prethodna dva dana. Upravo je tako i bilo. Došavši do iste kuće vidio je identični scenario. Čovjek čita, žena plete, pas cvili. Ovog puta čovjek nije izdržao i ljutito se obratio paru na terasi:
"Šta nije u redu sa psom? Očigledno ga nešto veoma boli!"
Iako je pitanje uputio veoma neljubazno žena mu je uljudno i jednostavno odgovorila:
"Pas leži na ekseru."
Jednostavnost i bezrižnost njenog odgovora čovjeka je dodatno razljutila. U bijesu je uzviknuo:
"Šta sa vama nije u redu?! Zašto psa ne odvežete nego ste ga stavili da leži na ekseru koji ga očigledno povredjuje?!"
Ženu nije uznemirio njegov bijesni ton. Opet je mirno i uljudno odgovorila:
"Dragi moj komšija, pas nije vezan. Sam je legao na ekser. Istina je da ga ekser povredjuje ali ne dovoljno jako da bi ustao i promijenio mjesto."
To je to. Kraj price.
Kao što sam već rekla priču sam toliko davno pročitala da su prošle godine od tad. I dešavalo se da bih je nekom ispričala očekujući oduševljenje. Medjutim, ljude kao da nije tako duboko kao mene pogadjala. Naučena iskustvom, dragi čitaoče, najvjerovatnije ni tebe navedena priča nije fascinirala, ali danas ću se potruditi da pokažem koliko je ona zapravo duboka i pri tom istinski fascinantna. Uči nas o nama samima jer svi mi smo u jednom trenutku života poput psa koji leži na ekseru. Neki duže, neki kraće, neki trajno.
Svaki put kad napravimo izbor kojim nismo zadovoljni ali ipak biramo da ga napravimo jer se to ili očekuje od nas, ili smatramo da je tako sigurnije po nas, ili se plašimo neizvjesnosti i izlaska iz zone komfora, dakle svaki put kad je naš izbor donešen iz pogrešnih razloga mi smo poput psa koji je legao na ekser. To znači da smo sami sebe doveli u sitaciju kojom nismo zadovoljni upravo kao što je u priči pas sam legao na ekser.
Bol koji ekser izaziva simbolično predstavlja nezadovoljstvo koje malo po malo tinja u nama jer svaki pogrešan izbor neminovno sa sobom nosi veću ili manju količinu nezadovoljstva. Medjutim, to nezadovoljstvo nije veliko da nas natjera da nešto konkretno uradimo i promijenimo svoje okolnosti. Zbog činjenice da nezadovoljstvo nije toliko izraženo vremenom se adaptiramo.
Ovo stanje je izuzetno opasno po čovjeka jer je tiho i pritajeno. Nezadovoljstvo je malo i vješto opravdano objektivnim i razumim razlozima. Tako nekim ljudima prodje dobar dio života u stanju gdje im ništa nije kako bi istinski željeli ali nije ni toliko loše da su primorani nešto da promijene. Ostaju tako sve dok uzroci nezadovoljstva toliko ne narastu da na promjenu bivaju primorani.
Kad je nezadovoljstvo izuzetno veliko odluku da nešto promijenimo je lakše donijeti. Onda kad okolnosti u kojima se nalazimo postane istiski neizdržive tad se lakše i brže odlučujemo da je došlo vrijeme da napravimo promjenu. Tad se kroz dogadjaje neželjenog uputimo ka onom što istinski želimo.
Velika nezadovoljsta većinu nas tjeraju na velike promjene dok se na mala nezadovoljstva najčešće adaptiramo. To može biti posao gdje nas niko ne vrijedja ali mala poniženja i nepoštovanja su svakodnevnica. Plata je dovoljno visoka da preživimo ali nedovoljna da živimo sadržajnijim životom. Nezadovoljstvo je naš stalni saputnik ali u malim količinama, nedovoljnim da damo otkaz. To isto tako može biti ljubavna veza, gdje hvatamo partnera u malim, sitnim lažima. Pokušavamo sebe da ubijedimo da nam to ne smeta i skoro da nam to i uspijeva ali tiho nezadovoljstvo uvijek biva tu da nas podsjeti da zaslužujemo više od toga. Medjutim, glas tog nezadovoljstva je toliko tih da ga najčešće ne registrujemo. Ako ga i regustrujemo vješto ga potiskujemo. Biramo umišljenu sigurnost veze umjesto neizvjesne slobode.
Svaka životna okolnost koja u sebi nosi nezadovoljstvo je znak da to nije mjesto gdje treba da budemo. To jeste tako jer postoji veoma zanimljiv zakon naše realnosti da onda kad Univerzum želi da nam saopšti da nešto ili neko nije za nas, znaci da treba da se maknemo odatle postaju sve veći i veći dok ne narastu do te mjere da istinski bivamo prinudjeni da nešto promijenimo. U tim situacijama gledajući retrospektivno vidimo da smo u samom početku kroz mala nezadovoljstva znali da je ta okolnost osudjena na propast i da smo u početku drugačije postupali manje bi smo posledice imali. Vidimo da smo poput psa nastavljali da budemo na oštrom ekseru dok taj ekser nije toliko duboko prodro u meso da je postao opasan po opstanak (figurativi ali i bukvalni).
Nezadovoljstvo ima jednu jedinu ulogu a to je da nas usmjeri tamo gdje treba da idemo. Samo onda kad uvidimo i uvažimo svoje nezadovoljstvo postaće nam jasno šta tačno želimo i na kojem mjestu to možemo pronaći. Onda kad vodjeni nezadovoljstvom promijenimo okolnosti ono nestaje kao da ga nikad bilo nije. Odigralo je svoju ulogu i za njim više potrebe nema.
Priroda nezadovoljstva je da nikad neće prestati da postoji dok mi ne načinimo promjenu. Samo može doći do toga da se mi bolje adaptiramo na njega i da ubijedimo sebe da nismo nezadovoljni. Zašto umjesto toga ne bi smo u samom startu kroz spoznaju nezadovoljstva zapravo shvatili šta uistinu želimo i umjesto da se učimo da postanemo imuni na nezadovoljstvo krenemo da idemo putem onog što istinski želimo i gdje ćemo srećni biti?
Sudbina svakog nezadovoljstva je da postepeno naraste do te mjere da nas natjera na promjenu. Znajući to odlučno trebamo birati da ne tolerišemo ni najmanja nezadovoljstva već da uvidimo šta nam govore, gdje nas upućuju i da se tad upravo u tom smjeru uputimo.
.....................................................
Ukoliko želite pomoć na putu transformacije nezadovoljstava u znake pored puta koji vas upućuju ka vašoj sudbini, kontaktirajte me na:
Takodje, ukoliko vam je ovaj tekst pomogao znanje možete proširiti čitajući i sledeće:
